„Imala sam sve. Roditelji su radili za mene, odricali se, gurali napred. A opet… nešto mi fali.“

Ovu rečenicu psiholozi čuju izuzetno često.

Mnogi ljudi dolaze na terapiju sa osećajem krivice, jer „nemaju pravo“ da budu nezadovoljni — roditelji su dali sve što su mogli. I baš tu nastaje unutrašnji konflikt koji vodi ka praznini, anksioznosti i emotivnoj konfuziji.

Kada „sve“ nije isto što i emocionalna sigurnost

Na Balkanu se ljubav često pokazivala kroz:

• obezbeđivanje hrane i krova nad glavom
• školovanje
• stalnu brigu i kontrolu
• žrtvovanje sopstvenih potreba

Ali emocionalna dostupnost je često bila u drugom planu.

Roditelji su davali ono što su znali i mogli, ali nisu uvek znali kako da budu emocionalno prisutni.

Kako izgleda emocionalna praznina kod odrasle dece?

Emocionalna praznina ne znači da neko ne voli svoje roditelje. Naprotiv — često znači da su ih previše razumeli, a sebe zapostavili.

Najčešći znaci su:

• osećaj da „ne znam šta želim“
• stalna potreba za potvrdom
• teškoće u bliskim odnosima
• strah od razočaravanja drugih
• anksioznost bez jasnog razloga
• osećaj da nešto suštinski nedostaje

Ovo stanje se često javlja kod ljudi koji su naučili da budu dobri, poslušni i zahvalni, ali ne i povezani sa sobom.

Više o granicama možete videti ovde Kako reći „ne“ bez krivice

Nevidljiva poruka

Mnogi klijenti opisuju detinjstvo kroz poruke poput:

• „Nemoj da se žališ, imaš sve“
• „Ćuti, bitno je da je porodica na okupu“
• „Mi smo se mučili, ti nemaš razlog da ti bude teško“

Dete tada uči da:

• potiskuje emocije
• minimizira sopstvenu bol
• bude odgovorno za tuđa osećanja

Odrasla osoba kasnije često ne ume da prepozna sopstvene potrebe.

Zašto se krivica javlja uz prazninu?

Jedan od najtežih delova ovog problema je krivica.

„Kako mogu da se osećam ovako kad su mi roditelji dali sve?“

Krivica sprečava osobu da:

• potraži pomoć
• postavi granice
• izrazi ljutnju ili tugu
• prizna sebi da nešto nedostaje

A neizgovorene emocije se ne gube — one se pretvaraju u anksioznost, depresiju ili telesne simptome.

Na našim prostorima:

• žrtva se smatra vrlinom
• roditelji se idealizuju
• emocionalne potrebe se često umanjuju
• deca se uče zahvalnosti pre samopouzdanja

Zbog toga mnogi odrasli nose nevidljiv teret lojalnosti, čak i kada ih on emocionalno iscrpljuje.

Kako psihoterapija pomaže

Psihoterapija ne služi da se roditelji okrive, već da se:

• razume lična priča
• odvoje tuđe potrebe od sopstvenih
• dozvoli sebi emocija bez krivice
• razvije zdrav odnos prema prošlosti
• izgradi autentičan osećaj ispunjenosti

Kroz terapijski rad, osoba uči da može voleti roditelje — a istovremeno priznati da joj nešto nije bilo dovoljno.

Kada je pravo vreme da se potraži pomoć

Ako osećate:

• prazninu koja ne prolazi
• stalno preispitivanje sebe
• teškoće u odnosima
• krivicu zbog sopstvenih emocija

to je znak da vaša priča zaslužuje pažnju i razumevanje.

Roditelji su možda dali sve što su znali.
Ali vi imate pravo da tražite ono što vam je nedostajalo.

Razumevanje sebe nije izdaja porodice — to je put ka emocionalnoj slobodi.

Ako prepoznajete sebe u ovom tekstu i želite da dublje razumete svoja osećanja, razgovor sa psihologom može biti prvi korak ka unutrašnjem miru.

Jer nam je stalo.

Može vas interesovati i Životne vrednosti i psihoterapija