Otvoreno o roditeljstvu: granice u vaspitanju 

Biti roditelj je najlepši, ali i najteži zadatak koji osoba može imati. Svi želimo da budemo „dobri roditelji“, da svojoj deci pružimo ljubav, sigurnost i sreću.
Ali – da li zaista znamo kako to da postignemo?

Roditeljstvo danas: demokratija ili zbunjenost?

Danas se mnoge porodice vode principom „demokratije“ – glas roditelja i deteta ima jednaku vrednost, a ponekad čak pretegne mišljenje deteta. Uz to, često vlada uverenje da roditelj treba potpuno da se žrtvuje kako bi dete bilo srećno.

U centru pažnje više nije ponašanje, već emocije deteta. Iako je važno da dete oseti da ga razumemo i da ima prostor da izrazi svoje emocije, granice i struktura ne smeju nestati iz vaspitanja. Kada ih nema, posledice se često vide u vidu anksioznosti, nesigurnosti i depresivnosti kod dece i adolescenata.

Zašto su granice važne

Postaviti granicu znači pokazati detetu šta jeste, a šta nije dozvoljeno. Dete još nema razvijen osećaj za realnost – njegove želje su beskonačne, a razumevanje posledica ograničeno.
Ako roditelj stalno popušta, dete ne uči da razlikuje želju od stvarnosti. Kada odraste, teško se snalazi u svetu koji mu ne ispunjava svaku želju.

Granice, dakle, nisu izraz odbacivanja – već načina da dete nauči da se nosi sa frustracijom, da razvija strpljenje, samokontrolu i otpornost.

Kada roditelji „popuste iz ljubavi“

Mnogi roditelji strahuju da će dete, ako mu nešto zabrane, pomisliti da ga ne vole.
Međutim, upravo suprotno je tačno: dete koje ima jasne granice oseća se sigurnije. Ono zna da postoji neko ko brine o njemu i zna gde je granica njegovog delovanja.

Ljubav bez strukture rađa nesigurnost.
Struktura bez ljubavi rađa strah.
Zdravo roditeljstvo je ravnoteža ljubavi i discipline.

Granice stvaraju osećaj bezbednosti

Deci su potrebna pravila i rutine — vremena za obrok, igru, domaći zadatak, odlazak na spavanje.
Kada roditelji dosledno prate ta pravila, dete razvija predvidivost i osećaj kontrole nad svetom. To smanjuje nervozu i anksioznost.

Ako dete oseti da može da pregovara o svemu, dobija pogrešan osećaj moći i gubi osećaj sigurnosti.

Razvoj mozga i donošenje odluka

Mozak deteta nije potpuno razvijen i nije spreman za donošenje važnih odluka.

• Deca od 2 do 7 godina misle „magično“ – svet im je vođen maštom.
• Deca od 8 do 11 godina razmišljaju konkretno i vole jasna pravila.
• Tinejdžeri tek uče da kontrolišu impulse i preuzimaju odgovornost.

Zato roditelji moraju da ostanu „vođe“ procesa – blagi, ali čvrsti autoriteti koji detetu daju okvir i sigurnost.

Granice su lek protiv narcisoidnosti

Mala deca su prirodno narcisoidna – svet se vrti oko njih.
Ako to stanje traje predugo, dete ne razvija empatiju i u odraslom dobu očekuje da se sve odvija po njegovom.

Granice pomažu da dete nauči da:

• prihvati razočarenje,
• razume tuđe potrebe,
• razvije empatiju i strpljenje.

Rečenica „Donosim ovu odluku jer sam roditelj, a ti si dete“ nije znak strogosti, već izraz brige i odgovornosti.

Zaključak: ljubav ima granice, ali granice su ljubav

Kada sledeći put posumnjate u svoj autoritet, setite se da vaša doslednost ne ugrožava dete, već ga jača.
Granice ne sputavaju – one pomažu da dete izraste u emocionalno zrelu, samopouzdanu i odgovornu osobu.

Ako vam je potrebna podrška u postavljanju granica i vaspitavanju – niste sami.
Zakažite razgovor sa stručnjakom.

Vidite još i https://www.psiholoskicentaradvice.com/kako-reci-ne/
Nama je stalo.